- Autor: Mi­lan Ru­žić

„Ša­lje­mo vam ovo pi­smo po vje­tro­vi­ma sa Kaj­mak­ča­la­na, pti­com ku­ka­vi­com sa Ko­so­va po­lja, Dri­nom iz mu­lja gdje vam pre­ci spa­va­ju, NA­TO lov­cem sa Lov­će­na iz­da­tog, pi­sa­no ko­šću srp­skom u krv umo­če­nom, per­jem dvo­gla­vog or­la ki­će­no, u tri bo­je obo­je­no i una­pri­jed osu­đe­no da osta­ne ne­pro­či­ta­no!
Gdje god je či­zma, to­čak il’ gu­sje­ni­ca na srp­sku ze­mlju sta­la, mi smo li­je­ga­li pod njih da nam ze­mlju ne uga­ze, oblju­zga­ju i pro­ko­pa­ju. Pu­ca­le su nam ko­sti pod tim či­zma­ma, toč­ko­vi­ma i gu­sje­ni­ca­ma, a ze­mlja se kr­vlju na­ta­pa­la. Ne­bo smo bra­ni­li od če­lič­nih pti­ca, ne zna­mo ni ka­ko, ali nas pre­sta­še nad­li­je­ta­ti i va­tru na nas blju­va­ti! Od Ko­so­va, grd­ne mu­ke svjet­ske, kre­nu­la je krv srp­ska da lu­ta ze­mljom i ri­je­ka­ma, ali ni­je da­la da či­zma uta­ba cr­ni­cu sa ko­je smo je­li! Pro­la­zi­la su sje­či­va kroz na­šu ko­žu, konj­ske no­ge kroz na­še gla­ve, bi­če­vi su nam is­cr­ta­va­li po le­đi­ma pot­pi­se onih ko­ji su nas po­ro­blja­va­li, ali smo uvi­jek usta­ja­li i sta­ja­li us­prav­no i ta­ko obo­ga­lje­ni, i ta­ko osa­ka­će­ni, pa smo i mr­tvi zna­li da sto­ji­mo od­bi­ja­ju­ći da umre­mo pred ne­pri­ja­te­lji­ma!
Od Pr­vog i Dru­gog ustan­ka srp­skog, ka­ko usta­do­smo, ta­ko na no­ga­ma osta­do­smo iako tvr­de da su ugu­še­ni! Je­smo gr­ca­li u kr­vi, je­smo na ko­lac na­bi­ja­ni, je­smo obez­gla­vlji­va­ni, je­smo mu­če­ni, je­smo plju­va­ni i stri­je­lja­ni, ali sa­mo na no­ga­ma! Bje­ža­li smo u šu­me i pe­ći­ne, ali sa­mo da bi­smo se vra­ti­li ja­či! Iz pe­ći­na ju­ri­ša­smo, pa smo ne­pri­ja­te­lja u miš­je ru­pe sa­tje­ra­li!
Od Prin­ci­po­vog puc­nja od­jek­nuo je sve­mir, ali da ni­je, ni nas ne bi bi­lo! Taj me­tak je znao kud je kre­nuo, iako mo­žda Ga­vri­lo ni­je bio si­gu­ran gdje će za­vr­ši­ti! I ni­je se dao ni on, ko­ji bi ovo pi­smo pot­pi­sao da mu ru­ku ne pre­bi­še i od­ba­ci­še, ali znaj­te da u nje­mu i nje­ga ima i da bi opet tam­no­vao i ru­ke za vas gu­bio! Sve što je iz­gi­nu­lo, za vas bi usta­lo, u bi­lo kom ra­tu da je uga­še­no, za vas bi za­si­ja­lo! To­po­vi da kre­nu gr­mje­ti, sa ne­ba bi­ste ima­li ve­ću po­moć ne­go sa ze­mlje! Iz ze­mlje bi­smo ni­ca­li kao bo­žu­ri, da sa­mo ima­mo za ko­ga!
Ka­ko kre­nu rat po­no­vo, opet smo sprem­ni bi­li i za ovu ze­mlju svi smo iz­gi­nu­li! Gi­nu­li smo ko­li­ko smo mo­gli, pa nam na to­me ne­moj­te za­mje­ri­ti ako smo ne­do­volj­no stra­da­li! Ni­je nas vi­še ni bi­lo! I da mo­že­mo, svi bi­smo po­no­vo iz­gi­nu­li i sve bi­smo gla­ve po­no­vo na panj sta­vi­li!
Na Ko­so­vu bi­smo iza­šli iz po­pa­lje­nih ku­ća, iz ru­pa od meta­ka bi­smo po­is­pa­da­li, is­pod ka­me­nja is­pu­za­li i iz ja­ma gla­ve pro­vi­ri­li, pa opet za Sr­bi­ju gi­nu­li, ali nas se ni­ko ne sje­ća. To na­še po­ja­vlji­va­nje bi­lo bi su­vi­šno, jer nas ni­ko ne bi mo­gao pre­po­zna­ti! Kad bi­smo iz ja­ma svi is­pu­za­li, iz ži­vog kre­ča se po­no­vo sa­sta­vi­li, od met­aka se po­kr­pi­li, sa ko­če­va si­šli, od sa­blji se uši­li, mo­ra po­pi­li i iz njih iza­šli, iz ze­mlje pro­cvje­ta­li i sa ko­no­pa­ca si­šli, ne zna­mo ko­me bi­smo do­šli i da li bi­smo za žr­tvom svo­jom za­ža­li­li!
Sve što je Sr­ba ika­da ži­vje­lo i za Sr­bi­ju mu­če­nič­ki stra­da­lo, sve je to u pi­smu upi­sa­no, pot­pi­sa­no i sve je na­še za­pi­sa­no, sa­mo da to ima ko pro­či­ta­ti! A ako ne­ko i pre­po­zna ći­ri­li­cu, pro­či­ta ka­ko tre­ba, da li će ga bi­ti bri­ga? Ho­će li išta osje­ti­ti ako mu za to ni­ko ne pla­ti?
Sje­ća­te li nas se Sr­bi da­na­šnji? Sje­ća­te li se kla­nja, stri­je­lja­nja, si­lo­va­nja, da­vlje­nja? Sje­ća­te li se dje­do­va, ku­mo­va, biv­ših og­nji­šta? Sje­ća­te li se Al­ba­ni­je, Kaj­mak­ča­la­na, Ja­se­nov­ca, Ja­dov­na, Pa­ga, Be­o­gra­da na kr­vi, Her­ce­go­vi­ne na­mu­če­ne, cr­ka­va po­pa­lje­nih, kr­sto­va is­trg­nu­tih, đa­ka po­u­bi­ja­nih? Sje­ća­te li se bi­lo ko­ga ko je za vas po­gi­nuo?
Je­ste li sve pro­da­li? Ko­li­ko su vri­je­dje­li na­ši ži­vo­ti? Šta su vam da­li da se od­rek­ne­te ča­sti? Za ko­li­ko da­do­ste Nje­go­ša? Ko vam ote Sve­to­ga Sa­vu? Gdje za­gu­bi­ste Gra­ča­ni­cu? Ko za­pe­ča­ti ja­me? Što za­bo­ra­vi­ste? Što uću­ta­ste? Što uga­si­ste? Što pro­pa­do­ste? Po­gle­daj­te pred kim kle­či­te!
Ko­me da ovo pi­smo ša­lje­mo kad ga ni­ko ne pri­ma i ni­či­je ga oči ne či­ta­ju? Za ko­ga ga pi­sa­smo? Lju­di bez gla­ve ga iz­ma­šta­še, sli­je­pi ga na­pi­sa­še, bez­ru­ki ga na ru­ka­ma po­ne­so­še, glu­vi ga ču­še kad ga ni­je­mi na­glas pro­či­ta­še, si­ro­ma­si ga zla­tom oki­ti­še, na­ri­ka­če ga sa smi­je­hom is­pra­ti­še, oni bez no­gu po­tr­ča­še da ga vi­de, ne­haj­ni ga sa­ču­va­še, ospo­ra­va­či ga po­hva­li­še, ne­pi­sme­ni na­u­či­še slo­va ka­ko bi ga iš­či­ta­va­li, gu­sle bez stru­na ga opje­va­še, or­lo­vi ga ze­mljom no­se, vu­ko­vi ga oko­tu iz­mja­u­ka­še, ri­be ga ne­bom no­si­še, a pje­sma ga ti­ši­nom opo­ja.
Sa­mo vi, po­tom­ci na­ši, vi ko­ji ima­te či­me či­ta­ti, ima­te či­me upam­ti­ti, ima­te ga ko­me pro­či­ta­ti, vi ga se od­re­ko­ste! Ospo­ri­ste ga, pro­ka­za­ste, plju­nu­ste, ismi­ja­ste mu se i po­ci­je­pa­ste na sit­ne ko­ma­de! Ta­ko će pro­ći i Sr­bi­ja, Bog je iz­ma­štao, na­pi­sao i opje­vao! Vi pi­smo ni­ste či­ta­li, jer ste je­zik za­bo­ra­vi­li, pret­ke pod ze­mlju sa­kri­li, obraz na­ma­za­li, a čast pro­da­li oni­ma ko­ji su vam pret­ke i Sr­bi­ju ga­zi­li onim istim či­zma­ma, toč­ko­vi­ma i gu­sje­ni­ca­ma, po­no­se biv­ši, a sra­mo­to vječ­na!“
Vječ­no Va­ši i baš zbog to­ga za­bo­ra­vlje­ni!
wwwi­skra.co